СТЕФАН НЕМАЊА (1166-1196) велики жупан
Родио се око 1132. године у Рибници код данашње Подгорице. Његов отац Завида био је у сродству са династијом Вукановића, вероватно Вуканов сестрић. Када су у Србији избили нереди Завида се склонио у Зету где је Немања и рођен и крштен по католичком обреду. По Завидином повратку
у Рашку, Немања је поново крштен према православној служби у цркви Св. Петра и Павла у Расу.
Као удеони кнез за време владавине његовог брата Тихомира, Немања је својом влашћу имао жупе Ибар, Расину, Топлицу и Реке, а од византијског цара Манојла И Комнина добио је Дубочицу у лични и наследни посед.
1166. године, Немања је постао велики жупан а његови савезници су постали Угарска и Млетачка Република. Потпуно се окренуо од Византије и цара Манојла И Комнина. Али када је 1172. године дошло до смене на угарском престолу, Немања више није могао да се ослони на Мађаре. Виазантијска војска кренула је на Србију, а Немања је, да би показао покорност Манојлу Комнину, гологлав и босоног са ужетом око врата, дошао пред ноге византијском цару предао му свој мач и затразио милост. Цар Манојло му је поштедео живот, али га је као роба спровео у Цариград. Све до смрти цара Манојла И Комнина 1180. године Немања није предузимао никакве акције против Византије. У том периоду, посветио се сређивању унутрашњих прилика и коначним учвршћењем православља у држави. Браћа су му се покорила и признала врховну власт чиме су задржали право на управљање ранијим поседима.
Јачајући своју власт, Немања се ослањао на Цркву која му је издашно помагала при учвршћењу централне власти и феудализма у Србији.
Немања је за време своје владавине отпочео прикупљање српских области у једну хомогену целину. Померио је границе Србије из планинских предела Раса у две велике долине, у моравску и косовско-метохијску долину. Срби постају активан и важан чинилац балканске политике, а Немања православље проглашава државном вером и са њиме почиње период подизања велелепних манастира и цркава.
На Благовести 1196. године Стефан Немања се одрекао престола у корист свога средњег сина Стефана, византијског зета. Старији син Вукан добио је на управу Зету са Требињем, Хвосно и Топлицу, а најмлађи син Растко после краткотрајног владања Захумљем, замонашио се у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори и тамо остао као монах Сава.
И Немања се са својом женом Аном такође замонашио у Расу, у цркви Св. Петра и Павла. Добио је име Симеон, а Ана је добила име Анастасија. Она је отишла у Богородичин манастир код Куршумлије, а Немања се после краћег задржавања у Студеници упутио у Свету Гору своме сину Сави. Тамо су 1199. године подигли манастир Хиландар.
У овом манастиру, Немања је по одлуци византијског цара Алексија III Анђела постао "самостални, својевластан и самоуправан."
Стефан Немања умро је 13. фебруара 1200. године. Као заслужног бранитеља и утврдитеља православља, Српска црква прогласила га је за светитеља.
Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања.
Родоначелник и велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси-нарочито богумилске. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Велики жупан постао је 1169., а осамосталио је српску државу 1180.године. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир.
Његова жена, Ана, била је ћерка грчког цара Романа IV После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.
у Рашку, Немања је поново крштен према православној служби у цркви Св. Петра и Павла у Расу.
Као удеони кнез за време владавине његовог брата Тихомира, Немања је својом влашћу имао жупе Ибар, Расину, Топлицу и Реке, а од византијског цара Манојла И Комнина добио је Дубочицу у лични и наследни посед.
1166. године, Немања је постао велики жупан а његови савезници су постали Угарска и Млетачка Република. Потпуно се окренуо од Византије и цара Манојла И Комнина. Али када је 1172. године дошло до смене на угарском престолу, Немања више није могао да се ослони на Мађаре. Виазантијска војска кренула је на Србију, а Немања је, да би показао покорност Манојлу Комнину, гологлав и босоног са ужетом око врата, дошао пред ноге византијском цару предао му свој мач и затразио милост. Цар Манојло му је поштедео живот, али га је као роба спровео у Цариград. Све до смрти цара Манојла И Комнина 1180. године Немања није предузимао никакве акције против Византије. У том периоду, посветио се сређивању унутрашњих прилика и коначним учвршћењем православља у држави. Браћа су му се покорила и признала врховну власт чиме су задржали право на управљање ранијим поседима.
Јачајући своју власт, Немања се ослањао на Цркву која му је издашно помагала при учвршћењу централне власти и феудализма у Србији.
Немања је за време своје владавине отпочео прикупљање српских области у једну хомогену целину. Померио је границе Србије из планинских предела Раса у две велике долине, у моравску и косовско-метохијску долину. Срби постају активан и важан чинилац балканске политике, а Немања православље проглашава државном вером и са њиме почиње период подизања велелепних манастира и цркава.
На Благовести 1196. године Стефан Немања се одрекао престола у корист свога средњег сина Стефана, византијског зета. Старији син Вукан добио је на управу Зету са Требињем, Хвосно и Топлицу, а најмлађи син Растко после краткотрајног владања Захумљем, замонашио се у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори и тамо остао као монах Сава.
И Немања се са својом женом Аном такође замонашио у Расу, у цркви Св. Петра и Павла. Добио је име Симеон, а Ана је добила име Анастасија. Она је отишла у Богородичин манастир код Куршумлије, а Немања се после краћег задржавања у Студеници упутио у Свету Гору своме сину Сави. Тамо су 1199. године подигли манастир Хиландар.
У овом манастиру, Немања је по одлуци византијског цара Алексија III Анђела постао "самостални, својевластан и самоуправан."
Стефан Немања умро је 13. фебруара 1200. године. Као заслужног бранитеља и утврдитеља православља, Српска црква прогласила га је за светитеља.
Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања.
Родоначелник и велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси-нарочито богумилске. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Велики жупан постао је 1169., а осамосталио је српску државу 1180.године. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир.
Његова жена, Ана, била је ћерка грчког цара Романа IV После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200. године.
Нема коментара:
Постави коментар