ИЗДАЈНИК ОТАЏБИНЕ

Помаже Бог! Браћо и сестре пишемо вам због једног клинца коме ништа није свето и који је издао српске родољубе продао кућу и имање са светог КОСОВА и побегао у Немачку ради се о овом мамлазу ако могу тако да га назовем ево његов фб. профил и слика http://www.facebook.com/vojnikrevolucije
Драги пријатељи и поштоваоци ове странице, ових дана наша страница била је, више него иначе, тема разних индивидуа. Константни напади на исту најбољи су показатељ њене вредности и битности, а Бога ми, и квалитета. 
Наиме, један од коментара који ми је привукао пажњу јесте и да страницу воде ''напаљени клинци''. Као што можете видети из наведеног, вокабулар дотичне особе која је изрекла ову дијареју у писаној форми, латиничним  писмом, еквивалентан је и сличан вокабулару ''принца'' Александра Карађорђевића, а одговорно тврдим и да им је коефицијент интелигенције приближан (прецизније, верујем да се ради о броју који је двоцифрен). Још једна ствар која ми посебно скреће пажњу, јесте да малолетник који је изрекао горе наведене глупости, пише из Немачке, у коју је отишао, пошто је са својим родитељима побегао са Космета и том приликом продао своју дедовину (родољубиво, нема шта!) Овај малолетни дечак, који има основно образовање, даје себи за право да говори о историји, о раду ове странице и о администраторима (који имају аргумент и доказ за истинитост оног што објаве), па самим тим и ја себи дајем исто то право, и износим чињенице о њему...
Љубав према свом народу, према својој земљи, према костима дедова и прадедова, поштовање према традицији оног што је твоје и чему припадаш, не показује се константним писањем статуса као што је ''Косово је Србија'', обилним цитирањем људи који су дали животе или учинили нешто корисно за ову земљу и народ. Родољубље није ни објављивање родољубивих песама, нити сликање са подигнута 3 прста (већином одвојена).
Не, то се никако не може назвати родољубљем, то је фејсбук ратовање, то су тастатура ратници. То су они који галаме о Србији, а не знају њену историју. То су они који се бусају у груди за кафанским столом, поред празне флаше на карираном, исфлеканом столњаку, а не поштују традицију исте. То су они који говоре о вери, а не посте и не иду у цркву. То су они људи који немају икону у свом дому, а чије деде, неретко и очеви, држе Титову слику у новчанику или у спаваћој соби изнад брачног кревета. То су они који људи који, заваљени у столицу, не мрдајући прстом да ураде нешто корисно за Србију, дају себи за право да пљују на велике људе који су погинули да би они данас слободно живели у овој државици, који без имало образа и здравог разума пљују на дела и на лик Милана Недића, Димитрија Љотића, на кости свих оних добровољаца који су дали животе за ову земљу и за овај народ, чија су деца остајала сирочад... Не, то није љубав према Отаџбини и народу. То је брука и срамота!
Драга браћо и сестре, љубав према својој земљи и свом народу показује се делима, показује се чистим образом, карактером, чашћу. Јунаштво и чојство такође не смеју изостати. Поштење, исто тако! Само такав Србин је добар Србин! Само такав Србин, који је свестан свог националног идентитета и културног наслеђа, само Србин који цени и чува оно што је србско, само такав Србин, драги пријатељи, брани Србију. Не у кафани, не са флашом пива испред продавице, не на форумима, не на фејсбуку, не из иностранства...
Остати овде и кад је најтеже и трудити се свим силама за очување овог што имамо, то је родољубље.

Људи који раде супротно, отпад су, смрад, трулеж!

Крстовданска декларација

Отачаствени покрет Образ је државотворна организација која је настала на идејама Небојше М. Крстића. У последње две деценије то је био једини артикулисани глас србског светосавског национализма. Председник и Оснивач покрета Небојша М. Крстић убијен је у ноћи између 3. и 4. децембра 2001. године. Његовом смрћу покрет је претрпео ударац од кога се никад више није опоравио. И ако покрет званично није претрпео никакав раскол од убиства свог председника, његовом смрћу је уведен у озбиљну кризу од које се никад није опоравио. Покрет је самовољно као НВО регистровао главни секретар Младен Обрадовић и тиме ефективно спречио сазивање Сабора покрета услед чега је највећи део тадашњег чланства прекинуо све своје активности у покрету. Жалосно је да се у периоду од последњих 10 година та ситуација није побољшала, напротив, услед недостатка искуства и свести под Обрадовићевим вођством покрет је изгубио углед који је стекао за време Небојше М. Крстића. Имајући све ово у виду доле потписани одбори “Отачаственог покрета Образ“ доносе следећу

Д  Е  К  Л  А  Р  А  Ц  И  Ј  У

1. Не признајемо легитимитет садашњег “руководства“ “Отачаственог покрета Образ“.
2. Одлуке тренутног “руководства“ вишеструко компромитују покрет и мењају га до непрепозантљивости у односу на основне циљеве.
3. Идентитет покрета је услед ових активности угрожен и профанисан.
4. До данас није одржан ни један Сабор и није легално изабран ни један орган покрета.
5. Аргументоване примедбе и сугестије више одбора годинама се занемарују и игноришу.
6. Физичка, лична и правна безбедност чланова покрета неодговорним акцијама доводе се стално у питање.
7. Пријемне процедуре чланства доведене су до апсурда, у редове сабораца примају се појединци без обзира на зрелост, личне и моралне квалитете.
8. Садашње руководство покрета се отворено дистанцирало од идеја Оснивача покрета Небојше М. Крстића.

Ово су само неки од многобројних разлога за доношњење ове декларације. У обавези да се од злоупотребе сачува изворни дух државотворне идеје оснивача покрета Небојше М. Крстића, ми доле потписани одбори овом декларацијом задржавамо право и преузимамо обавезу да својим унутрашњим заједничким деловањем учинимо све да деловање покрета вратимо изворним принципима. Уједно позивамо и остале одборе који баштине идеје Небојше М. Крстића да се својим потписом прикључе овој декларацији и одбију сваку даљу послушност тренутном “руководству“. Одбори-потписници ове декларације имају се сматрати јединим легитимним носиоцима идеје “Отачаственог покрета Образ“ на територијама на којим делују.
Сви новоформирани и самопрокламовани одбори настали на територији потписника ове декларације, сматрају се нелегалним и нелегитимним јер би били формирани од исто тако нелегитимног “руководства“.

Ратко Младић Србски херој

Стуб Светог Стефана покренуо акцију  Ратко Младић СРБСКИ ХЕРОЈ .Сведоци смо да је хашки суд направљен искључиво за Србе . Владимир Дворниковић, свети владика Николај Велимировић, Милош Црњански, Јован Дучић и Рудолф Арчибалд Рајс говорили да „Стара дама“ (Европа) никад неће опростити Србима што имају другачије писмо, припадају Византијској култури, имају Крсну Славу и фреске, знају шта је частољубље и правдољубље.

Циљ акције је да се грађанима Србије скрене пажња и покаже да Ратко Младић није злочинац већ херој који је бранио србски народ

РАТКО МЛАДИЋ-СРБСКИ ХЕРОЈ!

 

 

Деформација Православља: „Унутрашњи Ватикан“ и „Унутрашњи Синендрион“

     „Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без православља. Рим је од увек био и заувек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима.
      И тако даље, пуно и пуно, редом.
      Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж а где је истина“
    
      Ове речи српског Златоустог, светитеља Николаја (Велимировића) посебно су актуелне данас, као што је све оно што је везано за светитеље Христове, актуелно у свим временима. Данас је то посебно актуелно, јер се у Српској Православној Цркви а и у целом Православљу, догађају ствари директно супротне не само учењу светог Николаја, него и супротне заповестима самих апостола Христових.
      Али, као да су многи данас слепи код очију и глуви код ушију, па одбацују речи великог српског светитеља. О томе је доста писано, али бих ја као прво, хтео да обратим пажњу на то што се види и без икакве конспирологије, да се Српска Црква суочила са системским изазовом. http://ruskline.ru/news_rl/2010/12/13/gnosticizm_v_novyh_formah/ Осим тога, желео бих да руској јавности презентујем да демонстративно кршење канона, које су себи дозволили неки архипастири Српске Цркве http://ruskline.ru/news_rl/2010/12/18/apostasijnoe_svidetelstvo/, није уопште у народу прошло незапажено. У народу који донедавно, није имао ни потребе ни навике за критички однос према свом Архипастиру.
      Што се тиче системског изазова, ради се о следећем. Вековима је Ватикан улагао огромне напоре, да би на своју страну привукао неког православног епископа. Тај епископ (или група епископа) морали су радити на стварању „унутрашњег Ватикана“ - то јест, формално су владике остајале православне, али је сва њихова делатност била усмерена на системску деформацију православног погледа на свет. Али, ако се раније (као на пример у време митрополита Петра Могиле -http://www.ruskline.ru/analitika/2010/05/25/russkaya_cerkov_mezhdu_petrom_velikim_i_petrom_mogiloj/ ) све то радило „испод жита“, скривено – то се данас „унутрашњи Ватикан“ уопште не скрива.http://www.ruskline.ru/news_rl/2010/12/11/patriarh_serbskij_irinej_kak_vernyj_soyuznik_vatikana/
     При том се догађају уистину невероватне ствари, да се православни архијереј хвали да је добио бискупски крст и бискупски прстен на поклон од римског првосвештеника (папе) http://borbazaveru.info/content/view/603/53/ .
      Исти тај епископ (данас декан Богословског факултета СПЦ и члан Светог Синода, епископ Бачки Иринеј Буловић) одговоран је за протеривање Догматике преподобног Јустина Ћелијског из наставног програма Богословског факултета, као и за прогон са архијерејске катедре свог сабрата, епископа Артемија.http://www.ruskline.ru/tema/religia/episkop_rashkoprizrenskij_artemij/
      Последње кршење канона које је извршио тај архијереј – заједно са Патријархом СПЦ Иринејeм – било је, за јудеје ритуално, паљење свећа у синагоги.http://www.ruskline.ru/news_rl/2010/12/09/patriarh_serbskij_irinej_zazheg_hanukalnuyu_svechu_v_sinagoge_sukat_shalom/ 
      
     
     Негативна реакција на чињеницу паљења Ханукалних свећа од стране Патријарха, нема ничег заједничког ни са такозваним „јеврејским питањем“ ни са антисемитизмом, него се ради о нашој вери Православној, о потпуно очигледном кршењу канона.
      Без обзира на многе препреке, ипак су се чули гласови дубоког неслагања са дејствима Српског Патријарха. Карактеристично је било отворено писмо протојереја Љубе Милошевића, који је своје обраћање завршио следећим речима: „А лично моје срце је ожалошћено и разочарано арогантним гажењем те добре жеље и воље наших Отаца, која су описана у канонима и правилима. Не може нико да их крши, да руши јединство вере са њима, за које време „данас“ не постоји – па ни Патријарх - било који и било чији“ http://borbazaveru.info/content/view/3143/1/
      У тим речима о. Љубе огледа се тај шок у коме су се нашли православни Срби, који још не могу да схвате да се поступци Патријарха – поступци апсолутно несхватљиви – могу разматрати управо у контексту процеса системских деформација Православља, које је остварио „унутрашњи Ватикан“.
      Осим тога, одређену резонансу је изазвало и отворено писмо, које су потписали многи познати јавни делатници Србије, протојереј Матеја Матејић, академик Коста Чавошки, православни публициста Владимир Димитријевић, академик Предраг Драгић Кијук, књижевник Момир Лазић, правник Зоран Чворовић и многи други.
      Сама појава тих отворених писама охрабрује. Јер чињеница, да при практично потпуном одсуству у Србији, (нама у Русији тако нормалне) патриотске, независне штампе, ипак има могућности да се доктринарно говори о свему проистеклом – показује да у Српској Православној Цркви „још није све под контролом“. 
     

Ранко Гојковић и Павел Тихомиров

"Бежите од паписта као што се бежи од змија" Св.Марко Ефески

                                                                 

                                                   Ватикан и Србија

Односи Ватикана и некадашње Социјалисти чке Федеративне Републике Југославије, у погледу верских и световних питања, никад се нису поклапали. На основама Другог ватиканског концила дошло је до контаката и међудржавних односа тадашње Југославије и Свете столице. Протокол о успостављању дипломатских односа, две државе су потписале 1966. године. После потписивања протокола, Јосип Броз Тито је посетио папу Павла VI.
    
     После Тита, у Ватикану су боравили: Цвијетин Мијатовић и Бранко Микулић, али у посетама новом папи — Јовану Павлу II. Том приликом они су и актуелизовали Титов позив, да папа посети Југославија. Али, како је посета стално одлагана, или прецизније, до ње никако није долазило, позив је висе пута обнављан.
    
     Дакле, за живота Јосипа Броза, до посете папе СФР Југославији није дошло.
    
     А после Титове смрти, односи двеју држава су се потпуно пореметили, да би крајем осамдесетих и почетком деведесетих дошли до најниже тачке.
    
     Није потребно превише тражити по архиви Ватикана, да би се утврдила кривица Свете столице за разбијање СФРЈ. Наравно да Ватикан никад није и неће признати кривицу, али низ чињеница говори у прилог констатацији да је врх Католичке цркве, можда, највећи кривац за разбијање тадашње Југославије.
    
     Политика Ватикана, инспирисана жељом и нескривеним интересима на Балкану још од времена успона фашизма, завршетком Хладног рата почетком последње деценије прошлог века, изазвала је крваве сукобе и ратове којима је Света столица дала легитимитет. Несмотрено дата изјава једног високог функционера ватиканске администрације да се „државни планови праве педесет година а реализују у следећих сто година”, показала је право лице врха те физички патуљасте државе ранга светских суперсила. Тада се тек видело, да Стаљиново својевремено изречено потсмешљиво питање: „Ватикан — колико је то дивизија?…”, нема никакве стварне основе.
    
     Одлуку о коначном разбијању Титове Југославије Ватикан је покренуо меморандумом државама КЕБС-а, 26. новембра 1991. године. Све је договорено на састанку папе Јована Павла II са немачким министром Геншером. Тог, 26. новембра 1991, државни секретар Ватикана упутио је меморандум са захтевом за признавање Словеније и Хрватске као независних држава, свим чланицама Конференције о европској безбедности. Света столица је тада била мишљења да је дошло време да се међународно признају Словенија и Хрватска, „и то пре божићних празника”.
    
    
     --------------------------------------------------------------------------------
    
     После тог ватиканског меморандума, Словенија и Хрватска су признате као независне државе, што је изазвало жестоке сукобе и рат, који се, опет уз помоћ Свете столице, проширио и на Босну и Херцеговину. Гласноговорници Ватикана тада су говорили да је то рат против „великосрпских идеја”. Дакле, рат који је Света столица директно покренула против српског народа. У прилог овог тврдњи и податак да је у јесен 1995, када је требало бомбардовати Србе у Босни, свети отац подржао Клинтонову политику и тражио да се објави „рат рату”. Многи се добро сећају, да су тада српски положаји у БиХ данима бомбардовани, и да је страдало висе стотина Срба. Босански Срби Ватикану то никад неће заборавити.
    
     Разбијање СФРЈ није означило и крај уплитања Ватикана у крваве послове на тлу овог дела Балкана. Ватикан је политички и даље настојао да се разбије српска држава и њен народ доведе у подређен положај, у односу на земље Европске уније и Америке. Ватикан је у сложеној косовско-метохијској проблематици деценијама играо на карту Албанаца, настојећи да најпре ослаби Југославију, а заправо Србију. Почетком 1999. Ватикан ставља у функцију свој план из Другог светског рата. Да би се тај план остварио, требало је по сваку цену одвојити Косово од Србије, што је учињено бомбардовањем тадашње СРЈ.
    
     Стварањем државе СЦГ, остварен је и план отцепљења Црне Горе од Србије. Отимањем Косова и Метохије и отцепљењем Црне Горе, Ватикану се отворио пут ка давнашњој жељи стварања „јадранске конфедерације”, састављене од независних држава Хрватске, Црне Горе и Албаније. Тек стварањем евентуалне независне државе Косово, план Ватикана с почетка Другог светског рата, о тој конфедерацији, биће и остварен.
    
     Сад постаје јасно, зашто се Америци жури да до краја 2006. међународна заједница реши будући статус Космета. У прилог тези, да Ватикан код САД и ЕУ инсистира на стварању тзв. јадранске конфедерације, иде и чињеница да је папа Јован Павле II, 25. априла 1993, као прву балканску земљу посетио Албанију, иако у њој живи само 15 одсто католика. Папиној посети Албанци су дали „свенационални значај”, а косовски лист „Бујку” тада је писао како Албанија и сви Албанци света дочекују папу, и да су са Косова, из Македоније и Црне Горе, сви Албанци отишли у Тирану да их папа благослови.
    
     Податак да је папа лично, у обраћању верницима са прозора свог кабинета, 8. марта 1993. рекао: „Пред Богом тражим освету за агресорски рат у Босни”, при том апострофирајући Србију и Србе као агресоре, говори о умешаности Ватикана у грађански рат у БиХ, свакако на страни Хрвата и муслимана.
    
     Однос Ватикана према Српској православној цркви такође иде у прилог тврдњи да Света столица сноси највећу одговорност за разбијање СФРЈ, СРЈ, СЦГ и данас Србије. Ватикан одавно, са мање или више успеха, покушава да се меша у унутрашње ствари СПЦ. Примера има више, најдрастичнији је свакако да је Ватикан признао аутокефалност Македонске православне цркве. Није на одмет навести и писмо које је 28. децембра 1969. папски изасланик Франциско Паловинети упутио тадашњем митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу, поводом изградње маузолеја на Ловћену.
    
     Из писма се јасно види, да Света столица и папа поздрављају рушење капеле на Ловћену, и предлажу да се она смести у музеј у Његушима, где би одговарала намени. Из писма је уочљива жеља Ватикана да загосподари вечним српским православним простором. Много се постигло, каже у писму Паловинети, „свети отац папа је веома задовољан, и предложио би да би било најбоље да се скине она капела. Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом, опијеним великосрпском идеологијом, која је злоупотребила свој народ, који, ето, може се рећи, потпуно изумире. Нови народ, са новим навикама и новим животом, је народ будућности и нових прегнућа, па је свети отац папа вољан да овај народ свесрдно помогне и да га врати у праву Христову веру, за шта је вољан да да 500 милиона лира као помоћ за изградњу маузолеја”.
    
     Папа ће, каже се у писму изасланика Паловинетија, тражити да у Маузолеју буду и кости Луције Црногорке (Озане Которске). Познато је да је капела срушена, и да је Маузолеј на Ловћену изграђен. И да је, те 1969. на овај начин почело разбијање српског бића у Црној Гори, које је недавно резултирало распадом државне заједнице СЦГ. Дакле, 37 година после рушења мале Његошеве капеле на Ловћену, за коју многи Срби кажу да је била светионик СПЦ и да је обједињавала православни простор на Балкану.
    
     Јасно је такође, да је Ватикан унутар српског националног корпуса пронашао људе који су забили нож у леда српској популацији на Балкану, при чему је Америка, уз помоћ европских земаља католичке вере, употребила доктрину — разједини непријатеља и победи га. У ствари, само је примењена стара римска изрека, коју су обилато користили непријатељи српства кроз историју: „Divide et impera.”
    
     Сада, када је српско биће подељено у више држава, потребно је разбити и српски корпус у Србији. Ово би посебно морала да има у виду Српска православна црква, не водећи рачуна о иступима појединих политичара, који баш много не полажу на веру. После свега, тешко је прихватити и оправдати неке поступке врха СПЦ.
    
     Шта би рекао владика Николај Велимировић, неумољиви борац против конкордата, да чује да је епископ његове пастве Лаврентије, са 36 свестеника своје епархије, ишао на поклоњење папи у Ватикан, и да је са његовим допуштењем десет свестеника Шабачко-ваљевске епархије ишло у Торонто, да на интернационални дан младости, у августу 2002, дочека папу?
    
     Шта би рекао патријарх српски Варнава, који је у борби против конкордата изгубио живот за веру православну и светосавску?
    
     Шта би рекао Јустин Целиски, који римокатолицизам сматра за јерес, да чује како српски епископи о јересу говоре као о „сестринској цркви”?
    
     Да владика Шабачко-ваљевски није усамљен у идејама о уједињењу СПЦ са Римокатоличком црквом, говори податак да и владика ниски Иринеј ватиканску цркву назива сестринском. „Идеја о уједињењу две цркве није нова. Јер црква је једна, и те разлике у канонском смислу нису нешто страшно што се не може превазићи. Зато смо ми увек прихватали и добро сарађивали са сестринском Римокатоличком црквом. И с њом смо у веома добрим односима”, рекао је владика Иринеј.
    
     Посебно забрињава што су владике Лаврентије и Иринеј, изгледа, све учинили са знањем Светог синода СПЦ, који о овим проблемима и даље званично ћути. Као да су српске владике заборавиле речи Светог Саве, на Сабору у Жици 1224. године, када је у беседи рекао: „Срби, мој народ, Христови су, не папини”. Тако је Свети Сава Ватикану јасно поручио, да о јединству католичке и православне цркве нема ни говора. Знају свакако српске владике, да је свети Марко Ефески, неумољиви борац против католичке јереси, оставио завештање православљу: „Бежите од паписта као што се бежи од змије”.
    
     Како објаснити злочине над Србима у прошлости, како објаснити Јасеновац, када је папа у последњих 15 година више пута боравио у Хрватској, али Јасеновац никад није посетио. А жртвама Јасеновца владика Николај написао је службу, у којој каже да су „усташе за ревност у злу, добро знану свима, похвале добиле из пакла и из Рима”.
    
     Изгледа да део СПЦ пактира са Ватиканом. То је јасније, ако се зна да је СПЦ 2002. године 700.000 српских новомученика, који се славе 13. септембра, избацила из календара. Да ли је то учињено да се званичници Свете столице не би подсећали да су у име вере римокатолици над Србима починили злочин?
    
     Све више се говори о преговорима Ватикана и СПЦ, а каже се да нема препрека да папа посети Београд, само се чека повод.
    
     Постоје информације да су поједини српски епископи чак тражили оставку патријарха Павла. Зато је патријарх морао да доноси потврду конзилијума лекара, да је способан да и даље врши своју дужност.
    
     Појединци из врха СПЦ признају, да оно што се тренутно дешава у врху српске цркве није добро, да о многим важним питањима сагласности нема. Посебно када је реч о уједињењу са Римокатоличком црквом, о чему се уназад пет година све висе говори.
    
     Све је висе екумениста у Српској патријаршији. А зна се да је реч о покрету за зближавање свих хришћанских цркава.
    
     Владике СПЦ поделило је питање, да ли је екуменизам промашај или решење за Србију и српски народ. Има оних који тумаче да екуменизам и нови светски поредак имају исти циљ, глобализацију планете.
    
     Хришћанска коалиција у САД све више узима маха, и прети да уништи америчку демократију. Велики број интелектуалаца упозорава, да та коалиција није ништа друго до одскочна даска Републиканске партије. Кажу такође, да та коалиција покушава да се тајно увуче у живот свих Американаца. Уз то, тврди се да се ускоро очекује стварање нове организације у којој ће бити хришћанска коалиција и католичка алијанса, у којој су сада уз католике и Јевреји. Бивши вођа Хришћанске коалиције Ралф Рид, отворено каже да његова коалиција заступа интересе екуменистичког покрета у правом смислу. А у Америци, тврде да је реч о најтежем облику насиља над мишљењем.
    
     Управо због тога највећи део српских владика тврди да се треба клонити било каквих конкордата и екуменизма. По њиховом мишљењу, Србе је кроз векове очувала Српска православна црква којој је темеље ударио Свети Сава.
    
     Што се СПЦ тиче, у Патријаршији кажу да се ту тек очекују проблеми. Стога, није необично што је већина свештеномонаха, монаха, монахиња и свестеника са скупа у манастиру Сопоћани, у фебруару 2001. године, упутило апел свету, у коме се, на крају каже: „Потписници апела су пре забринути и устрашени сатанским плановима екумениста, који према СПЦ делују преко Светског савеза цркава”.
    
     Исказивање моци је покретачка снага екуменског покрета. А то подразумева америчку моћ и њену доминацију у сваком погледу, осим у верском. Јер верска моћ припада само папи.
    
     О умешаности Ватикана у разбијање СФРЈ, СРЈ и коначно СЦГ, почетком 2000. године проговорио је отворено пензионисани војни свестеник америчке војске Роберт Биглер, који је саопштио да је из најпоузданијих извора добио тајне банковне рачуне Ватикана, који потврђују да је Католичка црква, заједно са немачком владом, дестабилизовала Југославију тако што је сепаратистима на овом простору Балкана упумпано висе милиона долара, за које је Биглер рекао да је реч о крвавим доларима.
    
     Ако је папа Јован Павле II имао задатак да разбије СССР и тако створи нове католичке државе, неизоставно се намеће питање — да ли нови папа Бенедикт XVI има задатак да разбије православље? Да ли ће се СПЦ понашати у складу са својом вековном политиком, да о свему треба са сваким разговарати, а на коленима се појавити само пред Богом — остаје да се види. За крај, као опомена, нека послуже реци поруке владике Николаја Велимировића, када је говорио о опасности по СПЦ: „Ако неко каже, јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану”.
    
     Руска православна црква је одбацила било какве приче о уједињењу са Римокатоличком. За РПЦ и њеног патријарха Алексија II, неприхватљиво је учење које стиже из Ватикана, да је време да папа, као Христов представник на земљи, мора имати доминантну улогу после уједињења римокатолика и православаца.

Слобода За Ацу Арсенијевића

Александар Арсенијевић је гимназијалац из Косовске Митровице, 92 је годиште, због сукоба и једне туче са шиптарима у затвору је већ мјесец дана. Суде га за тучу и због псовање шиптара и одложили су му суђење за још 2 мјесеца ! Пријети му казна затвора до 5 година, иначе налази се у Kосовској Митровици у шиптаском затвору.

Аца је херој чувене битке за Брђане, био је раније погођен гуменим метком од Еулекса, редован је на свим акцијама и протестима Српске омладине на Косову, па није ни чудо што је баш он утамничен.

АЦА ЈЕ НАШ ХЕРОЈ, НАШ ОБИЛИЋ!!!

МОЛИМ ВАС БРАЋО УРАДИМО СВЕ ШТО ЈЕ У НАШОЈ МОЋИ ДА ОВАЈ МОМАК ДОБИЈЕ НАШУ ПОДРШКУ, СВЕ НАВИЈАЧКЕ ГРУПЕ СВИ ПОЈЕДИНЦИ, ПРОШИРИМО ПРВО ОВУ ВИЈЕСТ И ДАЈМО СВЕ ОД СЕБЕ ДА ПОКАЖЕМО АЦИ ДА ГА БРАЋА ИЗ ЦИЈЕЛЕ СРБИЈЕ, РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ А И ШИРЕ НИЈЕ ЗАБОРАВИЛА!!!!

Стуб Светог Стефана

Епископ Артемије о екуменизму

То је измишљотина исте оне исконске змије (која је "ђаво и сатана", Откр. 12,9) која је нашим Прародитељима у Рају предложила да постану богови али не помоћу Бога, него на супрот Бога, а помоћу ђавола. Тако и данашњи екуменисти, желе да остваре јединство Хришћана за које се Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање, види: Јн 17,21) али не на Истину и у Истини него на компромису, лажи, лицемерју. Не на вери у све што је Христос открио и људима за спасење оставио у Цркви својој, него на релативизацији свега па и саме Цркве. Тај пројекат су измислили Протестанти а прихватили сви остали, на жалост и многи "православни" пастири (Епископи и свештеници) који су са теоријског екуменизма (дијалог с неправославнима) увелико прешли на практичан екуменизам изражаван и пројављиван у заједничким молитвама и богослужењима па негде чак и у заједничком причешћивању. Но, то није довело до постављеног циља - уједињења "свих цркава", него до саблазни смутњи и деоба у Једној и Јединој Цркви Христовој, Цркви Православној.

И у наше време (као много пута у историји Цркве) испуњавају се речи Христове да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати (Мт 16,18). И заиста, у свакој помесној Православној Цркви има оних (међу клиром и народом) који не пристају и не прихватају отров екуменизма ма у каквим обландама се нудио и сервирао. Они и јесу и остају "Црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1 Тим 5). Ту Цркву заиста врата пакла никад неће надвладати јер је Истинит Онај који је то обећао онима који Га љубе.

Питање је како ти Православни Хришћани (монаси или мирјани) треба да гледају на неправославног човека? Као на свог тешко болесног брата по телу (сви смо од једног Адама) са болом, самилошћу и љубављу. Што је брат болеснији све већу љубав према њему треба показивати. Што се тиче људских односа и овоземаљских потреба понашати се према свим људима на исти начин. Свима указивати дужно поштовање, помоћ у било чему овоземаљском, спремност да се за ближњег (сваког човека) без обзира на веру или било које друге разлике својствене људима, ако треба и живот положи. То је наука јеванђељска, то је наука светоотачка, то је наука Цркве Православне (види причу о Милостивом Самарјанину, Лк 10,25-37). Тада и само тако Православни Хришћанин поступа као истински слуга Божији, слуга Бога који заповеда сунцу своме да греје и зле и добре, и киши својој да пада и праведнима и неправеднима (Мт 5,45).

Тако све док остајемо на пољу чисто биолошком, овостраном, на пољу биолошких потреба. Међутим, када је у питању однос Православаца као верника, члана Цркве Христове према некоме ко тај није (па био он Јеврејин, незнабожац - атеиста, муслиман, римокатолик, протестант или било шта друго у верском погледу), ствари се мењају из темеља. Ту Православац (уколико жели да то и остане) не сме преступити границе своје вере, померити међе које поставише Оци наши и мешати веру своју са туђом, правити и ићи на компромисе, тражити неке додирне тачке (минимум) са инославнима ради неког лажног (пролазног, овоземаљског) циља. То значи да Православни са неправославнима не може имати никакве верске обреде или молитвенезаједнице. Он се не може молити са њима. О томе говоре и многи свети канони Цркве Православне. Али се може и треба молити за њих. Молити се да их Господ просвети, умудри и упути на пут спасења, на пут повратка и присаједињења Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви изван које и мимо које нема спасења. На ту молитву за неправославне, Православца покреће и треба да покреће истинска љубав према њима. Јер по светом оцу Јустину Ђелијском само је она љубав права и истинска која ближњем осигурава живот вечни (спасење). Ту љубав показује Света Црква Православна молећи се непрекидно у својим светим молитвама "за све и сва": "Заблуделе од Православне вере, јеретике и отпаднике, призови познању истине: нехришћане просвети да би Те познали, грешнике приведи покајању..." (Акатист Исусу Сладчајшем). Но Црква нема никакву силу ни власт да неког примора на јединство у вери са Њом, да постане Њен члан. Чак и кад би могла не би то чинила, јер би то била тиранија а не љубав.

Најзад последње питање показује извјесну градацију. Сме ли Православац само да уђе у неправославну богомољу? Начелно сме! Али, одмах се поставља питање побуде и намере: ради чега? Да ли је у питању пука радозналост, научни приступ и проучавање таквог објекта, поштовање и пијетет, да би се унутра молио (па макар и сам)? Од намере, дакле, и циља његов улазак добија и моралну квалификацију. И свети Апостол Павле каже: "Све ми је слободно (дозвољено) али ми није на корист."Тако и "само" улазак у неправославну богомољу, само по себи није грех и зло, али то може да буде зависно од наше намере. Свети Василије Велики изричито говори: "Не доприноси слављењу Имена Божијега онај ко се диви учењу неправославних." Дакле, ни дивљење њиховим "богомољама" а још мање молитвено општење са њима. Сме ли да присуствује неправославном обреду и скупу? Све што је речено за претходно питање, важи и за ово. Ништа се нема ни додати ни одузети.

А сме ли молитвено да учествује у њему? Е то не сме. Ни под каквим условима или околностима. Принудом или силом, јер би тиме погазио све позитивне каноне и прописе своје Цркве Православне и престао би бити њен члан.

Нека овај кратак одговор на ово судбинско питање буде макар једна стрелица крај пута "који води у живот вечни" да савремени Православци неби са њега скренули и залутали на многобројним стазама и путељцима који су трасирали људи својим умом, а који сви воде - у пропаст вечну. Мир ти и благослов од Господа.