„Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без православља. Рим је од увек био и заувек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима.
И тако даље, пуно и пуно, редом.
Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж а где је истина“
Ове речи српског Златоустог, светитеља Николаја (Велимировића) посебно су актуелне данас, као што је све оно што је везано за светитеље Христове, актуелно у свим временима. Данас је то посебно актуелно, јер се у Српској Православној Цркви а и у целом Православљу, догађају ствари директно супротне не само учењу светог Николаја, него и супротне заповестима самих апостола Христових.
Али, као да су многи данас слепи код очију и глуви код ушију, па одбацују речи великог српског светитеља. О томе је доста писано, али бих ја као прво, хтео да обратим пажњу на то што се види и без икакве конспирологије, да се Српска Црква суочила са системским изазовом. http://ruskline.ru/news_rl/2010/12/13/gnosticizm_v_novyh_formah/ Осим тога, желео бих да руској јавности презентујем да демонстративно кршење канона, које су себи дозволили неки архипастири Српске Цркве http://ruskline.ru/news_rl/2010/12/18/apostasijnoe_svidetelstvo/, није уопште у народу прошло незапажено. У народу који донедавно, није имао ни потребе ни навике за критички однос према свом Архипастиру.
Што се тиче системског изазова, ради се о следећем. Вековима је Ватикан улагао огромне напоре, да би на своју страну привукао неког православног епископа. Тај епископ (или група епископа) морали су радити на стварању „унутрашњег Ватикана“ - то јест, формално су владике остајале православне, али је сва њихова делатност била усмерена на системску деформацију православног погледа на свет. Али, ако се раније (као на пример у време митрополита Петра Могиле -http://www.ruskline.ru/analitika/2010/05/25/russkaya_cerkov_mezhdu_petrom_velikim_i_petrom_mogiloj/ ) све то радило „испод жита“, скривено – то се данас „унутрашњи Ватикан“ уопште не скрива.http://www.ruskline.ru/news_rl/2010/12/11/patriarh_serbskij_irinej_kak_vernyj_soyuznik_vatikana/
При том се догађају уистину невероватне ствари, да се православни архијереј хвали да је добио бискупски крст и бискупски прстен на поклон од римског првосвештеника (папе) http://borbazaveru.info/content/view/603/53/ .
Исти тај епископ (данас декан Богословског факултета СПЦ и члан Светог Синода, епископ Бачки Иринеј Буловић) одговоран је за протеривање Догматике преподобног Јустина Ћелијског из наставног програма Богословског факултета, као и за прогон са архијерејске катедре свог сабрата, епископа Артемија.http://www.ruskline.ru/tema/religia/episkop_rashkoprizrenskij_artemij/
Последње кршење канона које је извршио тај архијереј – заједно са Патријархом СПЦ Иринејeм – било је, за јудеје ритуално, паљење свећа у синагоги.http://www.ruskline.ru/news_rl/2010/12/09/patriarh_serbskij_irinej_zazheg_hanukalnuyu_svechu_v_sinagoge_sukat_shalom/
Негативна реакција на чињеницу паљења Ханукалних свећа од стране Патријарха, нема ничег заједничког ни са такозваним „јеврејским питањем“ ни са антисемитизмом, него се ради о нашој вери Православној, о потпуно очигледном кршењу канона.
Без обзира на многе препреке, ипак су се чули гласови дубоког неслагања са дејствима Српског Патријарха. Карактеристично је било отворено писмо протојереја Љубе Милошевића, који је своје обраћање завршио следећим речима: „А лично моје срце је ожалошћено и разочарано арогантним гажењем те добре жеље и воље наших Отаца, која су описана у канонима и правилима. Не може нико да их крши, да руши јединство вере са њима, за које време „данас“ не постоји – па ни Патријарх - било који и било чији“ http://borbazaveru.info/content/view/3143/1/
У тим речима о. Љубе огледа се тај шок у коме су се нашли православни Срби, који још не могу да схвате да се поступци Патријарха – поступци апсолутно несхватљиви – могу разматрати управо у контексту процеса системских деформација Православља, које је остварио „унутрашњи Ватикан“.
Осим тога, одређену резонансу је изазвало и отворено писмо, које су потписали многи познати јавни делатници Србије, протојереј Матеја Матејић, академик Коста Чавошки, православни публициста Владимир Димитријевић, академик Предраг Драгић Кијук, књижевник Момир Лазић, правник Зоран Чворовић и многи други.
Сама појава тих отворених писама охрабрује. Јер чињеница, да при практично потпуном одсуству у Србији, (нама у Русији тако нормалне) патриотске, независне штампе, ипак има могућности да се доктринарно говори о свему проистеклом – показује да у Српској Православној Цркви „још није све под контролом“.
И тако даље, пуно и пуно, редом.
Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж а где је истина“
Ове речи српског Златоустог, светитеља Николаја (Велимировића) посебно су актуелне данас, као што је све оно што је везано за светитеље Христове, актуелно у свим временима. Данас је то посебно актуелно, јер се у Српској Православној Цркви а и у целом Православљу, догађају ствари директно супротне не само учењу светог Николаја, него и супротне заповестима самих апостола Христових.
Али, као да су многи данас слепи код очију и глуви код ушију, па одбацују речи великог српског светитеља. О томе је доста писано, али бих ја као прво, хтео да обратим пажњу на то што се види и без икакве конспирологије, да се Српска Црква суочила са системским изазовом. http://ruskline.ru/news_rl/2010/12/13/gnosticizm_v_novyh_formah/ Осим тога, желео бих да руској јавности презентујем да демонстративно кршење канона, које су себи дозволили неки архипастири Српске Цркве http://ruskline.ru/news_rl/2010/12/18/apostasijnoe_svidetelstvo/, није уопште у народу прошло незапажено. У народу који донедавно, није имао ни потребе ни навике за критички однос према свом Архипастиру.
Што се тиче системског изазова, ради се о следећем. Вековима је Ватикан улагао огромне напоре, да би на своју страну привукао неког православног епископа. Тај епископ (или група епископа) морали су радити на стварању „унутрашњег Ватикана“ - то јест, формално су владике остајале православне, али је сва њихова делатност била усмерена на системску деформацију православног погледа на свет. Али, ако се раније (као на пример у време митрополита Петра Могиле -http://www.ruskline.ru/analitika/2010/05/25/russkaya_cerkov_mezhdu_petrom_velikim_i_petrom_mogiloj/ ) све то радило „испод жита“, скривено – то се данас „унутрашњи Ватикан“ уопште не скрива.http://www.ruskline.ru/news_rl/2010/12/11/patriarh_serbskij_irinej_kak_vernyj_soyuznik_vatikana/
При том се догађају уистину невероватне ствари, да се православни архијереј хвали да је добио бискупски крст и бискупски прстен на поклон од римског првосвештеника (папе) http://borbazaveru.info/content/view/603/53/ .
Исти тај епископ (данас декан Богословског факултета СПЦ и члан Светог Синода, епископ Бачки Иринеј Буловић) одговоран је за протеривање Догматике преподобног Јустина Ћелијског из наставног програма Богословског факултета, као и за прогон са архијерејске катедре свог сабрата, епископа Артемија.http://www.ruskline.ru/tema/religia/episkop_rashkoprizrenskij_artemij/
Последње кршење канона које је извршио тај архијереј – заједно са Патријархом СПЦ Иринејeм – било је, за јудеје ритуално, паљење свећа у синагоги.http://www.ruskline.ru/news_rl/2010/12/09/patriarh_serbskij_irinej_zazheg_hanukalnuyu_svechu_v_sinagoge_sukat_shalom/
Негативна реакција на чињеницу паљења Ханукалних свећа од стране Патријарха, нема ничег заједничког ни са такозваним „јеврејским питањем“ ни са антисемитизмом, него се ради о нашој вери Православној, о потпуно очигледном кршењу канона.
Без обзира на многе препреке, ипак су се чули гласови дубоког неслагања са дејствима Српског Патријарха. Карактеристично је било отворено писмо протојереја Љубе Милошевића, који је своје обраћање завршио следећим речима: „А лично моје срце је ожалошћено и разочарано арогантним гажењем те добре жеље и воље наших Отаца, која су описана у канонима и правилима. Не може нико да их крши, да руши јединство вере са њима, за које време „данас“ не постоји – па ни Патријарх - било који и било чији“ http://borbazaveru.info/content/view/3143/1/
У тим речима о. Љубе огледа се тај шок у коме су се нашли православни Срби, који још не могу да схвате да се поступци Патријарха – поступци апсолутно несхватљиви – могу разматрати управо у контексту процеса системских деформација Православља, које је остварио „унутрашњи Ватикан“.
Осим тога, одређену резонансу је изазвало и отворено писмо, које су потписали многи познати јавни делатници Србије, протојереј Матеја Матејић, академик Коста Чавошки, православни публициста Владимир Димитријевић, академик Предраг Драгић Кијук, књижевник Момир Лазић, правник Зоран Чворовић и многи други.
Сама појава тих отворених писама охрабрује. Јер чињеница, да при практично потпуном одсуству у Србији, (нама у Русији тако нормалне) патриотске, независне штампе, ипак има могућности да се доктринарно говори о свему проистеклом – показује да у Српској Православној Цркви „још није све под контролом“.
Нема коментара:
Постави коментар